Etnički sukobi sukobi na Južnom Kavkazu su bili fokusirani na i oko autonomije. Na primer, Južna Osetija čini 1.8 a Abkhazija 3 odsto stanovništva Gruzije. Najveće etničke manjine – Jermeni (8.1), Rusi (6.3) i Azeri (5.7) odsto ostali su po strani sukoba. Ključna razlika je međutim u tome što su Osetijci i Abhazi imali status titularne nacije i iz toga izvedena prava i privilegije. Stoga se može reći da je sovjetska nacionalna politika bila pogodno tle za kasniji nacionalizam. Konflikti su izbijali više oko više oko administrativno-političkih pitanja nego etničkih.
Lorens (Laurence) Broers, ekspert za Južni Kavkaz, u intervjuu za Radio Slobodna Evropa:
„Nazvati ove sukobe „zamrznutim“ je pogrešno. To ukazuje na lenjost u razmišljanju i žalosni stereotip o sukobu koji je veoma dinamičan i stalno se menja“.
Marija An Biga (Marie Anne Isler Beguin), francuski poslanik u Evropskom parlamentu i šef njegove delegacije za južni Kavkaz, nakon posete Gruziji. (13.9.2006):
„Možemo zaključiti da su svi sukobi u svetu zapravo regionalni konflikti. Ovde je reč o „zamrznutim sukobima“ ali u kojima se stalno gine. Svakog meseca neko strada. Dakle, sukob nije „zamrznut“. Zbog toga imamo odgovornost, jer su ove zemlje zatražile od Evrope da im pomogne. Ja ne mogu da razumem zašto EU i Savet Evrope nisu mnogo više involvirani u rešavanju ovih sukoba, ili zašto ne zatraže od UN da pomognu“.
Sličan je i stav Toma de Vala, eksperta londonskog Instituta za rat i mir:
„Prvo, mislim da je pojam 'zamrznuti konflikt' pogrešan. Ljudi još uvek umiru u ovim konfliktima, iako u manjem broju. Ljudi umiru na liniji fronta u Južnoj Osetiji, Nagorno-Karabahu, te postoji mogućnost eskalacije sukoba. Zato mislim da je varljivo i opasno nazivati ove konflikte zamrznutima. Drugo, pogrešan je stav na Zapadu, a pogotovo u Americi da Kosovo nije presedan, jer događaji određuju da li je nešto presedan ili, sviđalo se to nekome ili ne. Proglašenje nezavisnosti Kosovo ohrabriće separatističke teritorije na Kavkazu da zauzmu čvršći stav i da insistiraju na nezavsnosti. Zamislite da ste lider Abhazije Južne Osetije. Da li biste nakon proglašenja nezavisnosti Kosova pristali na sporazum sa Gruzijom po kome biste postali autonomna regija? Apsolunto ne, vaši građani to ne bi prihvatili i čak bi mogli da vas zbace sa vlasti. Oni bi rekli: vidi Kosovo, i mi želimo to isto. Dakle, liderima separatističkih regija biće mnogo teže da prihvate bilo kakav kompromis“.
Geografski karakter Južnog Kavkaza po nekim mišljenjima takođe određuje karakter sukoba.
Hari (Harri) Kamarainen, ekspert u OEBS-ovom Centru za prevenciju sukoba:
„Južni Kavkaz je geografski veoma mala teritorija na kojoj živi 40 različitih etničkih grupa koje se razlikuju i po kulturi, veri, jeziku. Reč je o uglavnom planinskom području što svakako utiče na temperament tamošnjih ljudi“.
Lorens (Laurence) Broers.
„Za južni Kavkaz je specifično odsustvo istorijskog nasleđa autentičnih, domaćih projekata izgranje države. Tako da kada su Gruzija, Jermenija i Azerbejdžan postali nezavisni, to se desilo naprečac. One su bile veoma kratko samostalne države nakon čega su ponovo absorbovane u SSSR u periodu 1918-1921. Dakle, ove zemlje nisu imale tradiciju državnosti“.
S druge strane bio je jak nacionalistički pokret. Međutim on je bio kanalisan i manipulisan na različite načine.
Lorens (Laurence) Broers:
„Ključno za takvu koncentraciju sukoba u južnom Kavkazu jeste interakcija između relativno snažnih nacionalističkih pokreta i istovremeno slabog institucionalnog ambijenta. To je mnogo drugačije nego na primer u Centralnoj Aziji gde je nacionalistički pokret bio mnogo slabiji, ili baltičkih zemalja gde je postojao jak nacionalistički pokret ali isto tako i institucionalni okvir u cilju sprečavanja sukoba“.
Južni Kavkaz bez zajedničkog identiteta
Jedan od razloga za sukobe je i odsustvo kohezije, odnosno jedinstvenog južnokavkaskog identiteta. U 1950-im sovjetska melodija „Kavkaško društvo za stolom“ se odnosila na „trojicu braće“ – gradove Tbilisi, Baku i Jerevan – reč je o zdravici za njihovo prijateljstvo i budući prosperitet.
Ova pesma je bila samo delić pokušaja sovjetskih vlasti kao i carske Rusije da predstave Gruzijce, Azere i Jermene kao jednu naciju. Do 1936. ove tri države činile su Transkavkasku federaciju.
Na samom Južnom Kavkazu i političari i građani su sumnjičavi prema takvim poduhvatima.
RSE: „Da li je posmatrate kao deo južnokavkaskog bloka?“
Muškarac u Tbilisiju: „Ne“.
RSE „Da li Gruzija, Jermenija i Azerbejdžan imaju bila šta zajedničko?“
Muškarac u Tbilisiju: „Apsolutno ništa“.
Muškarac u Bakuu: „Ja ne želim da Azerbejdžan bude samo deo južnog Kavkaza, već i snažnijeg bloka“.
Žena u Jerevanu. „Mi smo nekada imali mnogo toga zajedničkog. Bili smo sličnog temperamenta, životnog stila, skoro u svemu. Ja se nikada ne osećam kao stranac bilo u Bakuu ili Tbilisiju. Sada se sve to promenilo na gore“.
Odrednice „južni Kavkaz“ ili „Transkavkaz“ su nametnute spolja, smatraju analitičari iz tog regiona.
Aleksandar (Alexander) Iskandarian, direktor Kavkaskog instituta za medije iz Jerevana u intervjuu za naš program.
„Ruski narod, ili rusko carstvo, dali su logično ime „Transkavkaz“ za deo imperije iza lanca kavkaskih planina gledano sa severa. Međutim, ljudi koji su tu živeli nisu razumeli to jedinstvo, jer nikada ranije nije ni postojalo. Pre toga, stanovnici južnog Kavkaza su se identifikovali kao deo širih zajednica – kao podanici persijskog, otomanskog i ruskog carstva. Istovremeno, identifikovali su se sa lokalnom zajednicom u kojoj su živeli“.
Roman „Ali i Nino“ Kurbana Saida iz 1930-ih je jedan od primera pokušaja stvaranja „kavkaskog identiteta“. Reč je o tragičnoj ljubavi Gruzijke i Azerbejdžanca.
Psiholog Gaga Nizharadze iz Tbilisija.
„Mi smo uradili nekoliko istraživanja u cilju utvrđivanja da li postoji opšti „kavkaski identitet“. Ustanovili smo da postoji, mada je relativno slabo osećanje pripadnosti zajedničkom regionu. Mogu da govorim o sopstvenom iskustvu kada, na primer, odem na sastanak u Moskvi – svi učesnici imaju neke zajedničke crte, u subjektivnom smislu, ili na osnovu izgleda, pa nam kažu – „Vi ste svi Kavkazci“.
Gruzija je okrenuta Zapadu, Jermenija više Rusiji, dok Azerbejdžan ima širi manevarski prostor za savezništva i sa Zapadom i islamskim zemljama a nije u lošim odnosima ni sa Rusijom.
Politički analitičar iz Bakua Rasim Musabekov.
„Izvana, iz Evrope, na južni Kavkaz se gleda kao na region. Međutim, Jermenija, Azerbejdžan i Gruzija se veoma međusobno razlikuju i njihove politike nisu ni u kom slučaju identične. Na sličan način se odnose i Rusija, Turska i Iran. Dakle, region Kavkaza kao jedinstven postoji samo za spoljne faktore“.
Sličnosti i razlike
Krajem 80-tih i početkom 90-tih godina prošlog veka, sa raspadom komunističkog sistema ali i Sovjetskog Saveza, pojedine autonomne oblasti u bivšem SSSR su proglasile nezavisnost u odnosu na novostvorene države. Izbili su ratovi koje su separatističke regije dobile uz pomoć Rusije. Ove oblasti su u stvarnosti nezavisne ali ih niko u svetu ne priznaje. Uspostavljeno je primirje. Međutim, nema pomaka u pregovorima. Situacija se može opisati kao „stabilna nestabilnost“. Međutim, mnogi smatraju da je bolje „zamrznuti mir“ nego „nezamrznuti rat“.
Slučaj Nagorno Karabaha je najkompleksniji, jer je od internog prerastao u sukob dve suverene države, Jermenije i Azerbejdžana. Kao i drugim slučajevima, i u ovaj je umešana Rusija
Politički i ekonomski procesi nastavljeni su ispod i okolo „zamrznutih sukoba“. Uspostavljene su trgovačke rute (legalne i nelegalne), prikupljaju se porezi, ljudi se kreću za raznim poslovima. Između četvrtine i trećine radne snage u separatističkim oblastima kao i zemljama od kojih su se otcepile napustilo je region u potrazi za poslom, pri čemu je Rusija glavna destinacija. Korupcija i kriminal su sve rasprostranjeniji, ali ne samo u separatističkim oblastima već i u zemljama od kojih su se otcepili. Razlika je možda samo u stepenu.
Posle toliko godina, sukob možda nije toliko „zamrznut“, koliko zaboravljen, pre svega od Zapada. Diplomatska pažnja je obnovljena tek nakon proglašenja nezavisnosti Crne Gore 2006. godine i tokom pregovora o statusu Kosova.
Sličnosti:
- Sve separatističke oblasti teže samoopredeljenju, odnosno otcepljenju suprotno principu teritorijalnog integriteta, odnosno suverenosti državnih granica.
- Sve separatističke oblasti su kreacije lenjinističko-staljinističkog koncepta federalizma. To znači da su dobile izvestan stepen autonomije u SSSR, ali ne i „republike“, što je bio ključni kriterijum za međunarodno priznanje delova Sovjetskog Saveza nakon njegovog raspada 1991. One se sada bore za isti cilj jer je njihov zahtev za suverenošću međunarodna zajednica odbacila, tako da se oslanjaju na Rusiju za vojnu i diplomatsku podršku.
U borbi za samoopredeljenje, sve su kršile ljudska prava drugih etničkih grupa koje su živele na istim teritorijama. Tako su Jermeni proterali Azerbejdžance ne samo iz Nagorno Karabaha, već i iz još 7 distrikta u Azerbejdžanu koje su okupirali tokom rata od 1992-4 (prema azerbejdžanskim izvorima skoro milion). Abhazija je proterala oko 250 hiljada Gruzijaca, što je više od dva puta nego što ima Abhaza ukupno. Bez obzira na zločine, međunarodna zajednica uglavnom nije optužila nikoga za etničko čišćenje, jer smatra da bi to bilo kontraproduktivno za pronalaženje rešenja.
Razlike
Nagorno Karabakh se razlikuje jer njegov zahtev za nezavisnošću podržava jedna suverene država – Jermenija. Iako u Karabahu tvrde da ne žele da se ujedine sa Jermenijom, u praksi deluju kao jedna država. Jermenski regruti se rotiraju u Karabahu itd. U tom smislu računaju i na pomoć moćne jermenske dijaspore, a uvek može aktivira snažno sećanje na genocid nad Jermenima. Uloga jermenske dijaspore je ključna u kontriranju proazerbejdžanskom lobiju u SAD.
-Nijedna od ostalih separatističkih oblasti nema podršku suverene države kao što je Jermenija, niti dijaspore. U tom smislu Južna Osetija je najsličnija Nagorno Karabahu jer je odlukom Staljina odvojena od Severne Osetije, koja je sada u sastavu Ruske Federacije. Međutim, Severna Osetija nije suverena država tako da je spoljni sponzor Južne Osetije zapravo Rusija. S druge strane, Rusija je mnogo manje zainteresovana za Južnu Osetiju nego Jermenija za Nagorno Karabah. Takođe, Južna Osetija je „krpež“ sastavljen od osetijskih i gruzijskih sela i ne postoji jasna teritorijalna demarkaciona linija kao u ostala tri slučaja.
-Abhazija je uglavnom prepuštena sama sebi. Čerkeska dijaspora iz 19. veka nikada nije održavala snažne veze sa Abhazijom. Ona je dobila značajnu podršku Muslimana na Kavkazu tokom rata sa Gruzijom, ali i hrišćana, ruskih kozaka i ruske armije. Tu je reč o miksu Islama, hrišćanstva i paganske tradicije.
-U Pridnjestrovlju, separatistički pokret je političkog i ekonomskog karaktera a ne etničkog, kao u tri ostala slučaja. Mada je u početku jezička kompomenta bila važan činilac u ovom sukobu, sada je tu ulogu preuzela želja za ubrzanim privrednim rastom. To otvara prostor za rešavanje sukoba između ostalog kroz evropske integracije.
Takva inicijativa nije primenjiva na Abhaziju. U ovoj regiji, nije samo okupacija i posedovanje teritorije suštinska odrednica njenog identiteta. U Abhaziji se naime smatra da je nužna separacija od Gruzije kao sredstvo očuvanja ove etničke grupe.
U sva četiri slučaja jezik je igrao značajnu ulogu. Abhazi ne žele da žive u zemlji u kojoj je gruzijski, koji oni uglavnom ne govore, zvanični jezik politike, zatim u obrazovanju i biznisu. Slično je i sa moldavskim jezikom u Pridnjestrovlju, kao i u Nagorno Karabahu, mada više Jermena govori Azeri jezik, nego Abhaza gruzijski.
Postoji osećanje da je Zapadu lakše da postigne bolan kompromis „zavrćući“ ruku kompromitovanim diktatorima u separatističkim oblastima iza zatvorenih vrata, nego pokušati da se mirovni plan predoči biračima, odnosno ubedi u njegovu celishodnost.
Postoji osećanje da je Zapadu lakše da postigne bolan kompromis „zavrćući“ ruku kompromitovanim diktatorima u separatističkim oblastima iza zatvorenih vrata, nego pokušati da se mirovni plan predoči biračima, odnosno ubedi u njegovu celishodnost. U takvoj situaciji bilo koji od političara u mirovnom procesu bio bi ranjiv zbog izazova u nadmetanju za birače gde se igra na etničku kartu, pri čemu nacionalisti optužuju za izdaju nacionalnih interesa (sudbina Jicaka Rabina). (Piter Ratland)Skeptici tvrde da su ove oblasti premale za suverene države. U Južnoj Osetiji živi svega između 50.000 i 80.000 stanovnika, u Nagorno Karabahu oko 150.000, u Abhaziji 200.000, a u Pridnjestrovlju oko 500.000. Separatisti pak ističu da 35 od 193 suverene države u svetu imaju manje od 500.000 stanovnika i da su u suštini već uspostavile na svojim teritorijama državnost u tradicionalnoj formi koja podrazumeva i monopol fizičke sile na njoj.
Iskustvo rata pre 15 godna samo po sebi je učinila stavove još tvrđim i stvorila nove identitete. Sadašnji identitet Abhaza, Azerbejdžanaca ili Jermena u Nagorno Karabahu je veoma snažno oblikovan traumatičnim iskustvima pomenutih ratnih sukoba u istoj meri kao i sećanjima na nepravde počinjene tokom istorije. Strah i osećanje nebezbednosti su strukturalno usađeni.
I dok se na Zapadu tvrdi da u postmoderno vreme, pravo na samoopredljenje i nacionalna država su prevaziženi koncepti i da se vreme iz 1920-ih ne može vratiti, za secesioniste je međutim to hipokrizija ističući na primeru Istočnog Timora, Eritreje i sada Kosova, da ako su oni mogli da postanu suverene države zašto ne bi mogle i ove separatističke oblasti.
Tom de Val:
„Očigledno je da su svi konflikti različiti. Takođe, mislim da konflikti na Balkanu i u bivšim sovjetskim republikama imaju dosta sličnosti. Oni su rezultat raspada velike komunističke federacije, gde neke male nacije traže nezavisnost dok druge nisu zadovoljne promenom granica. To smo videli 1988. godine u Jermeniji i Nagorno-Karabahu, pa onda na Balkanu, na Kosovu. Još uvek živimo sa posledicama dešavanja u 90-tim prošlog veka“.
Energetski koridor
Nerešeni „zamrznuti sukobi“ predstavljaju veliki izazov za međunarodnu zajednicu. Postojanje secesionističkih oblasti slabi države od kojih su se otcepile, što vodi ka nestabilnosti čitavog južnokavkaskog regiona, uključujući problem izbeglica, zatim organizovani kriminal kao i mogućnost da terorističke mreže puste korenje.
„Zamrznuti sukobi“ iscrpljuju ekonomske resurse i političku energiju ovih inače slabih država i osiromašenih društava, generira korupciju, sprečava konsolidovanje ovih država i podstiče nestabilnost i nebezbednost čitavog regiona. Na kraju, podriva evro-atlantsku strategiju, ekonomske i demokratske interese u ovom regionu, odnosno njegovo uključivanje u šire integracije.
Istovremeno, raste geostrateška važnost južnog Kavkaza i Kaspijskog regiona kao najkraćeg koridora za transfer zapadnih snaga ka bazama i potencijalnim kriznim područjima u Centralnoj Aziji i „Velikom Bliskom istoku“, mostobrana za kontrolu i pritisak na Iran. SAD, koje su involvirane u sukobe u Iraku i Avganistanu, imajući u vidu i prelazak Uzbekistana na rusku stranu, teže da nađu uporište u kavkaskom regionu za svoju globalnu geostrategiju. Ukrajina čini produžetak tog koridora, kao i Moldavija s obzirom na 450 kilometara dugu granicu sa NATO državama i EU.
Generalni sekretar NATO-a Jap de Hop Shefer (Scheffer) u intervjuu za RSE:
„Južni Kavkaz je veoma važan partner NATO-u. Kao što znate, NATO poseduje mnoštvo puteva koji vode ka bližim integracijama u Evro-atlantske strukture. Severnoatlantska alijansa će nastaviti svoju politiku otvorenih vrata“.
Ovaj koridor ja važan i za transfer energije ka Zapadu. Naime, zona Kaspijskog mora poseduje oko 3-4 odsto svetskih rezervi nafte i 4-6 procenata rezervi gasa. To samo po sebi nije velika količina ali u slučaju prekida snabdevanja iz Persijskog zaliva i problema sa isporukama iz Rusije itekako dobija na značaju. Zato je stabilnost na Kavkazu ključni preduslov za nesmetani transport energije iz ove regije.
Zbog toga Zapad nastoji da neutrališe monopol Rusije razmatrajući razne alternativne naftovode za dotok energije na svetsko tržište.
-Atasu-Alashankou naftovod (Kina i Kazahstan).
-Baku-Tbilisi – Ceyhan (B.T.C)
-Baku – Tbilisi – Erzurum (B.T.E) naftovod (Gruzija, Azerbejdžan, Turska, Kazahstan).
-Nabuko gasovod (EU, Turska, Bugarska, Rumunija, Mažarska i Austrija).
Svi ovi projekti su ili već u funkciji, grade se ili planiraju.
Zapad i Rusija žele da budu ključni igrači u južnom Kavkazu. Rusija je prinuđena da se postepeno povlači iz regiona. Da bi sprečio takav scenario, Kremlj nastoji da uspori napredovanje Zapada podgrevanjem tzv. „zamrznutih sukoba“. To otežava Gruziji privlačenje zapadnih investicija i njeno približavanje NATO-u.
Ruske snage imaju zadatak da zaštite energetske izvore, uključujući i naftne platforme od terorističkih i drugih napada.
Istovremeno, prema nezvaničnim izvorima, Zapad je takođe involviran u zaštiti energetskih izvora u ovom regionu. Navodno, oficiri iz Turske zajedno sa kolegama iz Azerbejdžana i Gruzije izvode redovne zajedničke vežbe komandnog osoblja u cilju zaštite B.T.C naftovoda. Štaviše, SAD su navodno obezbedile odgovarujuću opremu i naoružanje za tu namenu.
Imajući u vidu veliku verovatnoću da će SAD i NATO biti uključeni u obezbeđivanje zaštite energetskih izvora u Kaspijskom regionu, što Rusija već čini – to može voditi novom rivalstvu. U najgorem slučaju ne može se isključiti lokalna trka u naoružanju između njihovih saveznika – Irana i Jermenije koje podržava Rusija, i Azerbejdžan i Gruzija koje podržava Zapad.
Rusija i Iran, kao najveće sile u tom regionu, osećaju da se sve većom involviranošću SAD, remeti inače nesigurna, krhka ravnoteža snaga. Rusija gleda na ovaj region kao na tradicionalno polje svog uticaja.
SAD gledaju na Azerbejdžan kao na najvažnijeg saveznika.
Jedan od izvora tenzija je i nedefinisani pravni status Kaspijskog mora, odnosno nalazišta nafte u njemu. Nedavno su se vojno sukobili Iran i Azerbejdžan.
