RSE: Gospodine Bogosavljeviću, objevljivanje rezultata istraživanja javnog mnjenja, bar u Crnoj Gori, po pravilu podigne temperaturu među političkim partijama. Koliko može biti zloupotreba istraživanja javnog mnjenja i koliko može biti negdje slučajnih grešaka, koliko im možemo vjerovati?
Bogosavljević: Istraživanja javnog mnjenja su visokoprofesionalna, to znači da ako se imaju dobre firme, sa dobrim referencama ne bi trebalo da dižu nikakve tenzije i to su razlozi što je to jedna vrsta merenja koja ima svoja ograničenja, ali su ta ograničenja poznata. U tom smislu ako se radi na dobrom uzorku na 1.000, 1.500 ispitanika marginalna greška je plus minus 2,5 ili plus minus 3,5 zavisi kako se planira uzorak, ali se zna kolika je i to je dobra orijentacija. Najčešće i najozbiljnije se radi istraživanje koje se ne objavljuje. Prvo, praksa je onih koji naručuju da naručuju samo zato da bi oni, a ne drugi znali šta se nešto dešava, tako da se uglavnom kriju istraživanja, a ne da se objavljuju. A ako se objavljuju, onda se naravno pojavljuje sumnja da se objavljuju kao propagandna, a ne da se rade kao taktička istraživanja. U tom smislu postoji neka, s jedne strane zakonska regulativa, a s druge strane još značajnija stručna regulativa ove materije a to je da se istrazivanja ne objavljuju nikada, a da se ne zna ko je platio, koliki je uzorak i najvažnije u kom trenutku je istraživanje radjeno
RSE: Prema Vašem iskustvu, koliko objavljivanje rezultata ima taj propagandni efekat o kome ste govorili?
Bogosavljević: Ja bih rekao da nekakav propagandni efekat ima, ali ne onaj koji je se pripisuje. Šta se dešava? Oni koji su neopredeljeni, oni koji možda čak i ne žele da izađu na izbore počinju da razmišljaju i uglavnom se vode onda ka jačim kandidatima. Ispada da se nekako najčešće rasporede proporcionalno sa blagom tendencijom da što su jači idu malo više ka njima, a oni najslabiji na njih onda ne idu jer prosto vide da ne vredi odbaciti svoj glas, pa kažu da će ići na svoj drugi izbor, a ne na svoj prvi. Međutim, vi ste izmerili već one koji su najveći deo biračkog tela i oni su već opredeljeni.
RSE: Koliko je „rok upotrebe“ jednog istraživanja javnog mnjenja, kolika je mogućnost da dođe do promjene do samog dana izbora?
Bogosavljević: Tu ne postoji nikakva univerzalna preporuka i univerzalni stav. Kada su mirna vremena onda se dešava da i po dva meseca unapred dobijete isto ono što se desi i na izborima. No, kako ne znate kada će se nešto desiti , važno je da se zna kada je bilo neko istraživanje da bi čovek mogao posle , zbog onih koji gledaju te podatke, da kaže „ali se posle toga desilo nešto što je išlo u prilog ovome, nešto što je išlo u prilog onome“ da bi mogao da pravi predikciju. Javno mnjenje je merenje u datom trenutku, to je fotografija trenutka i uvek je važno da se zna da tu postoji neka dinamika koja može da menja rezultate.
RSE: Koliko su česta istraživanja javnog mnjenja prije kampanje? Da li partije rade istraživanja u smislu određivanja strategije za izbore?
Bogosavljević: Različita su iskustva po raznim zemljama, ali ipak masovno partije rade permanentna istraživanja mada ne sa velikom dinamikom. Mi za neke partije sa kojima sarađujemo radimo veoma često istrazivanja, čak i na mesečnom nivou, ali pred izbore se to radi strahovito često. Moram reći da Crna Gora ne spada u zemlje koja je najnaprednija u upotrebi tih istraživačkih tehnika. Uglavnom velike stranke po svetu imaju jedan permanentan ritam istraživanja i naravno pred kampanje i u vreme kampanje se radi više.
RSE: Koliko partije ili političari mijenjaju svoje strategije tokom samog izbornog procesa u skladu sa istraživanjima koja dobiju od vas?
Bogosavljević: Postoji neka klasifikacija političara koja deli političare koji su vođenji anketama i političarima koji vode ankete. Većina političara se ipak trudi da svoje stavove ne prilagođava anketi, ali da svoju komunikacionu strategiju prilagođava anketi. Stav je taj koji imam, ovo želim da postignem, ali daj da vidim iz ankete na koji način da komuniciram i kojoj ciljnoj grupi treba da se obratim da bih dobio podršku za taj svoj stav. To je najčešći. Ima i političara koji se rukovode isključivo anketama. Kod nas nema, ali u svetu se dešavaju takvi političari, kao što se dešavaju političari koji kažu, recimo Zoran Đinđić je bio takav političar, koji gleda javno mnjenje i kaže „Ovo je bezveze, ovo ja moram da im promenim“, gdje on uzima kao svoj cilj da promeni to što se dešava u javnom mnjenju, mada najveći broj zapravo koristi ankete da bi prilagodio, i to je najracionalnije korišćenje ankete, svoju komunikacionu strategiju i način na koji želi da to ljudima saopšti.
RSE: Istraživanja javnog mnjenja često se rade i za prodručja drugih država. Tako i Vaša organizacija radi istraživanja u Crnoj Gori, je li to prednost ili mana, ako se poznaje bolje teritorija?
Bogosavljević: Svakako je prednost. Teritorija se poznaje lako, nije problem teritorije, uzorka. Mi pokrivamo kao fimra ne samo Crnu Goru, nego pokrivamo celu bivšu Jugoslaviju od Slovenije, uključujući Albaniju i radimo svuda javna mnjenja, osim u Albaniji. Ne radi se o tome da li poznajete teritoriju da napravite uzorak, nego morate da znate i političku klimu u toj zemlji da biste mogli da procenjujete šta se dešava, da postavite korektno pitanje, da formulišete korektno pitanje, tako da za javno mnjenje je važno da postoje ljudi koji znaju političku situaciju u zemlji. Što se tiče uzorka može da se planira potpuno neutralno i ako hoćete i iz Engleske iz Amerike može da se isplanira dobar uzorak, ali mora da se zna kako se postavljaju pitanja.
