Subota, 16. februar 2008.
Ovo bi trebalo biti zadnji dan pre proglašenja nezavisnosti. Zvanično još niko nije objavio tačan datum kad će Kosovska Skupština proglasiti nezavisnost, ali sada je već ‘javna tajna’ da će se to dogoditi u nedelju, 17 februara. U toku dana dobijam pozivnicu za svečani koncert povodom proglašenja nezavisnosti. Imena predsednika i premijera na pozivnici mi služe kao jedina zvanična informacija da će sutra biti dugoočekivani dan.
Današnje novine donose scenario glavnih koraka koji će sutra prethoditi proglašenju nezavisnosti i onih koji će slediti taj čin: zahtev Premijera za sazivanje vanredne sednice Skupštine, sednice na kojoj se usvaja Deklaracija o nezavisnosti i simboli Kosova, svečani koncert itd. Dok prelistavam novine, imam osećaj da će one u narednim danima više služiti kao suvenir nego za informisanje. U toku narednih dana novine i vesti sa njihovih strana će duboko ostariti dok ne stignu do mojih i ruku ostalih čitalaca.
Prije nego sto uspijem prelistati novine sastajem se sa novinarima Televizije B92, zatim i nekolicinom drugih. Isto kao i zadnjih dana dobar deo vikenda proći će sa bezbroj stranih novinara. Nadam se da neće biti vesti vrednih izveštavanja i komentarisanja posle proglašenja nezavisnosti. Vreme bi bilo da se celo ovo podneblje podvrgne izveštajima o običnim stvarima.
Uveče krećem prema Merdaru, ‘administrativnoj granici’ između Kosova i Srbije, koja će od sutra postati međunarodna granica. Tu dočekujem dve moje prijateljice koje su odlučile da umesto tipičnog vikenda u Bratislavi naredne dane provedu na Kosovu. Posle toga, sledi piće sa društvom u atmosferi iščekivanja sutrašnjeg dana dok gotovo neprimećeno ulazimo duboko u novi dan.
Nedelja, 17. februar 2008.
I posle preduge noći ustajem u 7:00 kao i obično. Treba da idem do KTV (Kohavision) za intervju u jutarnjem programu. Prvo i najprostije pitanje mi je istovremeno i najteže. ‘Kako gledate na ovaj dan iz ugla analiticara?!’ Umesto dugog nabrajanja svih mogućih objašnjenja, priznajem da je jezik pravnika i analitičara suviše štur da bih iskreno odgledao događaje koji će slediti u toku dana. Setim se reči Kadarea da i sam jezik zapravo nije spreman za dogadjaje ovakvih razmera. U ovom delu sveta gde se svakojaki dogadjaji s lakoćom ocenjuju kao istorijski, ovaj dan bez ikakve sumnje zaslužuje da bude smatran istorijskim.
Pre podne mi prođe sa nekolicinom intervjua i sastanaka sa stranim novinarima. Ima tu Slovaka, Italijana, Amerikanca i mnogo drugih. Hotel Grand, gde je smešten i Medija Centar, nabolji je primer ove masovne invazije novinara.
Prolazim centrom grada da bih se sastao sa mojim prijateljima, prolazeći između stotina ljudi, svi u izuzetnom duhu, razmenjuju stotine čestitki. Ulice su prepune, svi su uzbuđeni i šetanje je neprestano. Imam utisak da svako od nas pokušava biti na sto mesta istovremeno – možda zbog toga i tolika šetnja i kretanje po gradu. Niko ne želi da propusti ni trenutak od onoga sto se dešava.
U međuvremenu, oko 11:00 premijer predaje predsedniku Skupštine zahtev za sazivanje vanredne sednice Skupštine. Sledi sednica Predsedništva Skupštine i parlamentarnih grupa, dok u 15:00 počinje sednica Skupštine.
Tačno u vreme kad počinje vanredna sednica Skupčtine sastajem se s mojim prijateljima u jednoj od obližnjih kafana, koja je prepuna kao i sve ostale. Gotovo se ništa ne čuje od televizora na uglu koji prenosi sednicu Skupštine, ali s vremena na vreme eruptiraju ovacije, pesma i neopisivo slavlje. Erupcije postaju još jače kad vecina prisutnih primeti zastavu koju nosim, drugačija od svih ostalih koje vijore među bezbrojnom masama. Pitaju da li je to naša nova zastava. Na moj odgovor da jeste slede kliktaji za bezbrojne slike. Svi bi da imaju sliku sa zastavom koja se u istim trenucima usvaja u Skupštini Kosova, kao simbol novonastale države.
Svi se grle i čestitaju jedan drugom dok se toči šampanjac... S jednim od prijatelja izlazim na ulicu, oboje sa zastavama Kosova na leđima. Bezbrojni su oni koji pitaju da li je to nova zastava, pa čak i oni koji zastanu da poljube istu. Neobjašnjiv mi je taj nivo obožavanja novog simbola. Lično, nisam očekivao da ću tako brzo zavoleti novu zastavu, ali moram priznati taj poseban i donekle iracionalan osećaj. Ranije sam smatrao da će to biti jedan neophodan simbol, ali osećam da to nije slučaj ni sa mnom, a ni sa većinom ljudi unaokolo.
Stižem kući da bih se spremio za svečani koncert koji počinje u 19:00 časova. Govori predsednika, premijera i predsednika Skupštine slede nekoliko muzičkih tačaka Kosovske filharmonije, od kojih je poslednja Betovenova ‘Oda Radosti’. Sjajna interpretacija i izuzetna atmosfera u sali u kojoj se dominacija plave boje lomi samo sa nekoliko zlatnih nijansi.
Posle koncerta skidam kravatu i pridružujem se velikoj grupi prijatelja u ‘Soul’-u, jednom od mojih omiljenih kafića. Moju zastavu kačimo visoko nad naše glave gde stoji sve do jutra, kad je spuštamo da bih je uzeo sa sobom u vreme razlaza.
Ponedeljak, 18. februar 2008.
Ustajem i odmah uključujem televizor. Slušam izjavu Ban ki Muna, ambivalentnu u meri koliko se i očekivalo. Zna se da on neće dati instrukcije svom predstavniku na Kosovu da poništi jučerašnju odluku Skupštine, onako kako to traže Srbija i Rusija.
Pitanja novinara s kojima se danas sastajem koncentrisana su na nove okolnosti, kao što su: koje su prepreke na putu učlanjivanja Kosova u međunarodne institucije, kad se može očekivati normalizacija odnosa između Srbije i Kosova i slično. Osećam kako nova pitanja ogledaju promene paradigme celog društva, što naravno utiče na promenu glavnih prioriteta koji stoje pred nama.
Posle podne već počinju da stižu vesti o prvim priznanjima. Mediji izveštavaju da je Avganistan priznao nezavisnost Kosova, a isto važi i za SAD, potom Velika Britanija, Francuska, Albanija, Turska...
Uveče nastavljam slavlje u ‘Soul’-u, gde isto kao i prethodne noći dižemo zastavu da bismo je skinuli u vreme razlaza.
Utorak, 19. februar 2008.
Objavljuje se nacrt ustava. Prethodnih nedelja bilo je ‘rasprave’ bez nacrta. Sad će bar nacrt biti dostupan građanima koji mogu učestvovati u raspravama, iako je većina realistična da su mogućnosti za sadržajne promene gotovo nepostojeće.
Danas postaje jasno da je zapravo Costa Rica bila prva država koja je priznala nezavisnost Kosova. U toku dana slede nova priznanja nezavisnosti, uključujući Australiju, Senegal i druge, dok nekolicina država najavljuje priznanje u naradnim danima.
Sa severa zemlje stižu vesti da su dva granična prelaza između Kosova i Srbije zapaljena od strane Srba. Vest prolazi bez velike buke, pošto su kako institucije, tako i građani, bili spremni za još ozbiljnije provokacije. Stoga, uveče se ponovo nastavlja nesmetano slavlje nasuprot nesanice od prethodnih noći.
Sreda, 20. februar 2008.
Danas je prvi radni dan, u pravom smislu reči. U novoj situaciji svi moramo na neki način da redefinišemo sebe, pre svega u smislu posla i redovnih aktivnosti. Za nekoga kao ja, ko radi u think-tank organizaciji život u nezavisnom Kosovu podrazumeva da najveći deo moje i energije mojih kolega neće više biti posvećen pitanjima vezanim za status Kosova. Analize primera onih koje su pružale argumente zašto treba preneti vlast od medjunarodne uprave u ruke lokalnih institucija ili recimo kako nezavisnost Kosova neće služiti kao presedan postaju nepotrebne. Sve ono što smo radili do sad imalo je smisla, ali raditi isto u novim okolnostima sigurno bi bilo besmisleno.
Glavna pažnja je još uvek na broju država koje jedna za drugom priznaju nezavisnost. Mediji javljaju o odluci Nemačke da prizna nezavisnost Kosova, potom o Austriji, Norveškoj, Latviji, Maleziji... Italija najavljuje priznanje idućeg dana, slična najava stiže i iz Poljske kao i Mađarske.
Cetvrtak 21. februar 2008.
Priznanja se nastavljaju sa Italijom, Estonijom, Danskom, Luksemburgom...
Srpski rezervisti napadaju granični prelaz Merdare, dok je očito da policija Srbije nije učinila ništa da spreči njihov pohod. Iako je provokacija direktna, Kosovske snage policije se uzdržavaju od strogog reagovanja, ali daju do znanja da neće dozvoliti napadačima da pređu granicu. KFOR pruža neophodnu potporu snagama policije i daje jasne izjave da neće tolerisati napade i nasilje.
Ovog četvrtka vraćanje u normalan tok stvari, osećam ne samo po rutinskom radnom danu, već i po nastavku redovnih fudbalskih mečeva. Godinama dugu tradiciju redovnog igranja fudbala ja i moji prijatelji s fudbalskog terena zanemarili smo cele nedelje. Očito, zaokupljeni mnogo važnijim stvarima i opštim veseljem, niko od nas fanatika fudbala nije žalio što je propustio našu redovnu igru nedeljom i utorkom. Ipak, danas se stvari vraćaju u svoj redovan tok.
Oko 20:00 stižem kući i uključujem televizor da bih gledao prizore protesta i razaranja u Beogradu. Izveštava se o pretnjama i napadima na novinare, požarima u Američkoj u Hrvatskoj ambasadi, ugljenisanom telu pronađenom u Američkoj ambasadi i da će se Savet Bezbednosti sastati da bi osudio nasilje u Beogradu. Dok televizor prenosi ranije snimke kako Koštunica u delirijumu zabavlja mase onih koji protestuju protiv ‘lažne države’ Kosovo, slike koje stižu iz Srbije liče mi na sve, osim na državu gde vladaju red i zakon.
Petak, 22. februar 2008.
Pratim najavljene proteste na severu u nadi da će sve proći mirno. Tako se i dešava, protesti u servernom delu Mitrovice završili su se bez incidenata. Granica je sigurna dok se život u ostalom delu Kosova odvija potpuno normalno.
U Prištini, glavnom gradu najnovije države - lažne prema rukovodstvu Srbije i jedine čiji se građanin osećam - uživam u sjajnom vremenu. Posle ručka smeštam se na jednu od terasa u centru grada i prelistavam novine sa više pažnje nego proteklih dana dok uživam u suncu, zajedno sa mojim prijateljima, zajedno sa mojim sugrađanima.
