Država se više neće ponašati kao pijani milioner, najavljuje novi ministar privrede u vladi Srbije Dušan Vujović. Armiji od oko 800 000 zaposlenih u hiperinflatornom javnom sektoru sledi smanjenje plata od 10 odsto, a ako to ne bude dovoljno verovatno će i penzije morati pod nož. Sudbina većine od 157 preduzeća u restrukturiranju nesumnjivo će biti stečaj, što će dodatno uvećati vojsku od gotovo milion nezaposlenih.
S druge strane, sindikati, nezadovoljni ovim merama koje vide kao svaljivanje tereta krize na grbaču gubitnika tranzicije, obećavaju vruću socijalnu jesen. Koja lako može početi i pre kalendarskog reda. Hoće li pod tim socijalnim pretnjama kabinet Aleksandra Vučića, kao i svi prethodni, odustati od reformskog kursa – tek ostaje da se vidi.
Krv, znoj i suze – u suprotnom grčki scenario, najavio je premijer, obećavši da vlada neće raditi za sledeće izbore nego za sledeće generacije. Ali, hoće li izdržati veliki pritisak socijalnog otpora, kada mu se kao protivnici mogu postaviti i mnogi koji su za njega glasali?
Nije se ni ohladio štampač iz koga je izašao pozamašni Vučićev ekspoze, a vrhovi dva reprezentativna sindikata već su digli glas protiv sadržaja tih sedamdeset strana - bolnih reformi, smanjenja plata i rezova u javnom sektoru. Predsednik Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“ Branislav Čanak upozorava:
„Srbija ne može da govori ni o kakvim reformama ako se stalno reformišu radnici. Dvadeset pet godina reformišu samo nas, ’ajde malo da vidimo da reformišemo još nekoga u Srbiji, da vidimo da li će to dati rezultate.“
Na Čankovoj poziciji je i Ljubisav Orbović, čelnik Saveza samostalnih sindikata Srbije:
Ljubisav Orbović
„Ova ideja koja govori o štednji, o smanjenju zarada, smanjenju penzija - to je jedan neprihvatljiv način. Mi smatramo da se povećanjem potrošnje može omogućiti jedan drugačiji, prikladniji život i na taj način se pokrenuti privreda. Smanjenjem broja radnih mesta, smanjenjem zarada samo idemo spiralom naniže a nikako naviše“, uverava sindikalni lider.
Da je velika verovatnoća da će do socijalnih protesta doći, premda nije jasno koliko će masovni biti i do koje mere bi potresli političku scenu smatra Miodrag Radojević, istraživač-saradnik Instituta za političke studije:
„Možda bi okidač moglo da predstavlja ne samo smanjenje zarada u javnom sektoru već pre svega donošenje Zakona o radu, pri čemu mi još uvek ne znamo kako će izgledati taj zakon. Pretpostavljam da ćemo imati, kako se to uobičajeno kolokvijalno kaže, tu `vruću jesen` ali još uvek ne možemo da sagledamo intenzitet tog socijalnog bunta, dakle kakav će obim imati i koliko će biti snažan“.
RSE: Niti kakva će biti reakcija Vlade na to?
Radojević: Tako je, sa jedne strane je nepoznanica smer samih reformi, odnosno koliko će one pogoditi pojedine delove stanovništva, a sa druge strane, nije predvidljiva ni reakcija sindikata jer inače je na neki način bilo karakteristično da sindikati do sada uglavnom nisu mogli da animiraju više stanovništva, nisu imali masovan karakter. Očigledno je, imam utisak, da je sindikalna scena u Srbiji poprilično kompromitovana.
Ukoliko vlada istraje samo na delu paketa mera najavljenih za naredni period verovatno će doći do socijalnog bunta, veruje i Milan Ćulibrk, ekonomski komentator i glavni urednik nedeljnika NIN, ali upozorava da bi najgori scenario bio da zbog straha od socijalnog protesta vlada odustane od bolnih rezova:
Milan Ćulibrk
„Neće se ove mere svideti mnogima, neće se svideti ni onima koji su glasali za Aleksandra Vučića 16. marta, ali alternativa ne postoji. Ukoliko za tri meseca napravimo manjak u državnoj kasi od 72 milijarde dinara to je na duži rok zaista neodrživo i negde mora da se štedi, a nema u ovom trenutku toliko mnogo manevarskog prostora da se ne zahvati i deo plata, a verovatno u drugom koraku i da deo penzija dođe na udar“.
Na pitanje da li očekuje da će Vlada promeniti kurs ako dođe do tih socijalnih protesta, Ćulibrk odgovara:
„Najgore će biti za sve građane Srbije ukoliko se Vlada predmisli i odustane od reformi pod socijalnim pritiscima. Dakle, ukoliko je postojala ta rešenost da se uđe u reforme znalo se unapred da će svakako biti otpora. Najveći otpori će biti tamo gde će najviše da boli a to je taj javni sektor u kome ima 800 hiljada zaposlenih. Ako se odustane od reformi mi ćemo se i dalje samo zaduživati dok budemo li imali od koga da pozajmljujemo novac, a kad ne budemo imali jednostavno ćemo bankrotirati i onda ćemo doći u situaciju da se pod pritiskom spoljnih poverilaca vrše reforme. To je najgora moguća opcija, to podrazumeva i nestašicu robe i da vam plene imovinu u inostranstvu.“
